O Rijeci

Kakva ti se Rijeka činila kad si tek počela navraćati ovamo, a što se u tvom doživljaju grada promijenilo otkad tu živiš?

Nisam baš prava osoba za ocenjivanje i procenjivanje gradova, jer sam fokusirana na svoje unutrašnje sadržaje kojima okruženje dođe samo kao scenografija. 

Meni je u svakom gradu isto, živim na isti način, uglavnom povučeno i introspektivno, pa je svejedno staviš li me u milionski grad na vrhu sveta ili u selo na planini. 

Rijeka je kao ambijent meni jako lepa. More je nenadoknadiva razlika u odnosu na bilo koji kontinentalni grad, ali i bez obzira na more, Rijeka mi se svidela na prvi pogled kad sam pre deset godina došla da živim tu i tako je ostalo do danas.

A riječki mentalitet, koliko je ova sredina otvorena i heterogena i kako te prihvatila kad si došla da ostaneš?

Što se mentaliteta tiče, da li su me prihvatili ili nisu, na to se isto ne obazirem, niti razmišljam hoće li me neko prihvatiti. Ali u Rijeci ima super ljudi i neki od njih su moji prijatelji, mada to prijateljstvo ne pripisujem činjenici da smo iz ovih ili onih zemalja i gradova, već isključivo tome kakvi smo ljudi. A svuda ima ljudi i ovakvih i onakvih.

Osjeća li se unatoč svemu što Rijeka jest i svemu što nudi da je u pitanju ipak manji grad?

Rijeka jeste mali grad i ne treba ni da se trudi da odaje utisak velikog grada. Malim gradovima ništa ne fali, imaju i oni svoje prednosti. 

Kao netko tko je bio stranac a sad je udomaćen, što bi preporučila nekom pridošlici koji bi rado postao domaći, kud da ide, što da radi, gdje da se uključi i druži, neki insajderski savjet, neki hidden gem?

Svakome bih preporučila da bude svoj gde god se selio i samo tako će privući sebi prave ljude i iskrene prijatelje i saradnike. Dakle nema nikakve preporuke niti trika. Ja uglavnom ne težim stvarima niti postavljam životne ciljeve, puštam život da se odvija prema vlastitim zapovestima i da mi dolazi sam, ali pritom nikada i nigde ne gubim niti zamagljujem sebe. 

Ako treba navesti neka konkretna mesta gde se u Rijeci odvija druženje, razmena, život, a gde ste eventualno mogli da me vidite zadnjih meseci, to su "Dnevni Boravak", "Klub mladih Rijeka" i boćarija "Brajda" kod Čarlija.

Puno je kreativaca u Rijeci, čini se kao da kod vas baš svi pišu, sviraju, produciraju, stvaraju. Imamo li racionalno objašnjenje za to?

Uh, pa ne znam. Ja i ne pratim savremenu scenu. Ako ih ima puno, super, neka stvaraju ljudi. Valjda će se iz tog kvantiteta izroditi bar neki kvalitet.

Prije Rijeke

Diplomirala si filozofiju, što ti je dala takva naobrazba? Studiranje u Beogradu nultih godina, kakvo je bilo, što ti je obilježilo to razdoblje? Jesi li bila dio nekih grupacija ili individualka s nosom u knjigama i svojim ekskluzivnim društvancima, zanimacijama i strastima?

To su bile burne godine koje je obeležio pad Miloševića i neki elan i nada koji su se dogodili nakon toga. Ja sam celog života bila poput starogrčkog filozofa Talesa, koji je zagledan u zvezde upao u bunar. 

Uvek su me više zanimale ideje nego praksa, romantika nego politika. 

Nisam bila deo nikakvih grupacija, živela sam u svom svetu kao i danas. Flozofija je uvek bila moja intimna i iskrena ljubav, ali se u tom kolektivu (kao ni u bilo kom drugom) nisam baš pronalazila. Tek na trećoj godini sam stekla par kolega sa kojima sam mogla da komuniciram i družim se. 

Ali to je sve za mene bilo normalno, s obzirom da, kao što rekoh, nikad nisam forsirala život, puštala sam ga da ima vlastitu logiku, cikluse i dinamiku. I sve je na kraju bivalo onako kako treba da bude.

„Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“, meni baš dobar debi Mirjane Drljević događa se na Novom Beogradu. Čini mi se uvijek da su kvartovi zanimljiviji od centra po kojem se muvamo kad u neki grad navratimo na festivale i sl. Tako je i sa Zagrebom, pa i kad dođem u Rijeku, obožavam lunjati po brdima i naseljima. Gdje si ti živjela u Beogradu i kako je bilo tamo odrastati?

Ja nisam rođena i odrasla u Beogradu. Tamo sam se doselila kad sam upisala studije, a zatim i ostala da živim narednih 15 godina. Za tih 15 godina selila sam se 15 puta i upoznala Beograd uzduž i popreko. Za sad je to grad u kome sam provela najduži period svog života. 

Živela sam svuda, od mrtvog centra do nekih naselja na obodu grada. I sve je to Beograd, iako se razlikuje kao nebo i zemlja. Ali on je sastavljen od krajnosti, lud, brz, energičan. 

Nekome se to sviđa, a neko ne može da podnese taj haos. Meni se oduvek sviđao, jer nikakav spoljašnji haos ne može da poremeti moj unutrašnji kosmos. U velikim gradovima bitno je imati fokus, da vas ne rastrgnu mogućnosti.

Prošle sam godine ostala opčinjena kakvu ogromnu i strastvenu publiku ima FEST, ljudi hrpimice dolaze i posvećeno prate, sve generacije, razni profili. Ako gledamo taj izolirani slučaj, dobiva se dojam da je u Srbiji bolje nego u Hrvatskoj, u smislu atmosfere, financija, no vjerojatno romantiziram…

Ne znam kako zadnjih godina izgleda FEST jer ne pratim toliko od kad živim u Rijeci, ali to je stvarno jedan kultni filmski festival sa imenom i tradicijom, na koji su svojevremeno dolazile velike svetske zvezde, a publika pohodila dvorane i programe kao da ide na hodoćašće. 

Ja sam obožavala FEST i svake godine išla na sve moguće projekcije od jutra do mraka, znala programe napamet, takoreći kampovala na festivalu, to je bio poseban doživljaj i posebna strast. Drago mi je ako je ostalo bar nešto od te festivalske atmosfere koju pamtim. To je valjda neki duh Beograda koji ne može da pokvari ni najgora strategija u kulturi.

O knjigama, o knjižnicama

Razgovaramo za portal riječke gradske knjižnice. Što tebi osobno, a što vama obiteljski, s obzirom da imate školarca, znači ova knjižnica?

Meni knjižnice generalno znače, u Beogradu sam bila član svih mogućih biblioteka, jer ne volim da gomilam knjige u stanu, više volim da posudim, pročitam i vratim, pa ako se nešto baš pokaže kao značajno, ako knjiga deluje na mene, ugradi se u mene i promeni mi vidike, tek onda je kupujem. 

Nova riječka knjižnica je predivna, i kao institucija i kao prostor, zgrada, mesto okupljanja i mesto samoće, i mislim da će tek uz nju celi kulturni kvart Benčić da zaživi i zaokruži svoju priču, zajedno sa Dječjom kućom i muzejima. 

Moj sin se raduje svakom odlasku tamo i član je knjižnice još od vrtićkih dana.

Dječja kuća – što o tom arhitektonskom i sadržajnom čudu možeš reći iz prve ruke, kao korisnica tj. mama redovitog korisnika? Osim što nestvarno izgleda, što sve pruža djeci?

Svi obožavamo Dječju kuću, to je genijalna zamisao koja je čarobno sprovedena u delo, mesto koje je definitivno potrebno i ovom i svakom drugom gradu. 

Deca je doživljavaju kao svoj teren, svoju drugu kuću, a to je najveća potvrda i uspeh ovakvog mesta. Prava dečja oaza. Idemo tamo kad god nam obaveze dozvoljavaju. I uživamo. Jedino je problem kad treba krenuti kući, jer bi moj sin i prespavao tamo.

Knjige koje su te izgradile, možemo li napraviti izbor od 5 ili 10 tvojih formativno važnih naslova od djetinjstva naovamo?

"Zločin i kazna" Dostojevski

"Gospođa Bovari" Flober

"Vlati trave" Vitman

"Knjiga smeha i zaborava" Kundera

"Biblija"

"Država" Platon

"Meditacije o prvoj filozofiji" Dekart

"Kritika čistog uma" Kant

"O slobodi" Džon Stjuart Mil

"Strah i drhtanje" Kjerkegor

"Simbolička razmena i smrt" Bodrijar

Više puta si spomenula Vesnu Parun kao rani uzor, prepoznavanje, inspiraciju. Čitaju nas i srednjoškolci, studenti, pa koga bi još u tom formativnom smislu spomenula kao nezaobilaznu lektiru?

Nezaobilazna lektira u adolescentskom periodu, evo nabacaću: Herman Hese, Selindžer, Hemingvej, Kafka, Meša Selimović, Mark Tven, Oskar Vajld, Markes, Šekspir, Dante, Čehov, Bodler, Rilke, Vislava Šimborska, Branko Miljković, Žak Prever, Bukovski, Silvija Plat...

A posljednjih godina, kao formirana čitateljica koja i sama piše, i to različite vrste poetskih i proznih tekstova, čiji stil voliš, u čijim tekstovima se osjećaš domaće i svoje?

Volim Dariju Žilić, u njenim pesmama se osećam ugodno i prirodno.

Koje su ti knjige trenutno po kući, što sve posljednjih tjedana čitaš?

Trenutno u kući imam desetak nepročitanih knjiga koje sam dobila na poklon, od kojih je valjda pet o Pazoliniju, jedna o Tarkovskom, jedna o Marini Abramović, jedan strip o Pazoliniju, uglavnom sve neki intervjui i biografije, ništa književnost. 

Metoda otkrivanja novih naslova, gdje se informiraš?

Nemam metodu za otkrivanje novih knjiga, knjige mi, kao i sve u životu, dolaze same u pravom trenutku. 

A i moj muž je knjiška krtica koja dnevno donese u kuću po pet knjiga, pa sam, htela-ne htela, uvek okružena novim mogućnostima za čitanje, koje u poslednje vreme uglavnom ne iskoristim.

Postoji li neka knjiga koju nikako nisi mogla dovršiti, a klasik je ili pak suvremeni nahajpani i nagrađivani naslov?

Nisam završila knjigu "Majstor i Margarita" Bulgakova. Pre dvadesetak godina pročitala sam možda tri četvrtine i tu stala. No, ne verujem da je knjiga tu išta kriva, jednostavno su nam se putevi u nekom trenutku razišli. :)

Kad smo kod nahajpanosti bez pokrića čudiš li se i ti kriterijima žiriranja i dodjeljivanja književnih nagrada ili ti to nije u fokusu?

Uopšte ne pratim književne nagrade, niti sam ikada prijavila neku svoju knjigu za književnu nagradu. Ne znam ni ko su žiriji, ni kakvi su im kriterijumi, ni da li su pravični ili ne. To me stvarno ne zanima. Ali to ne znači da imam nešto protiv. 

Drago mi je ako neko osvoji književnu nagradu, jer je uspeo u nečemu do čega mu je stalo. Ipak, ja ne doživljavam sebe i svoje knjige kao neke entitete koji se negde u svemiru rangiraju i takmiče. 

O pisanju

Pojedine tvoje pjesme su podugačke, i po nekoliko stranica. Nakon zbirke tvitova, imaš li potrebu napisati nešto prozno, dugometražno? I kako si se uopće našla u poeziji, a ne u prozi, jel to stvar svjesne odluke, osjećaja, organske potrebe, čega?

Nakon zbirke tvitova objavila sam još jednu knjigu poezije koja obuhvata pesme pisane zadnjih 25 godina. A sada imam u planu jednu knjigu koja bi sadržala odabir mojih najboljih kolumni, i to je najdalje što planiram da imam sa prozom. 

Meni se par puta godišnje javi i ideja za roman, ali sam lenja za takvu posvećenost pisanju. 

Roman ipak zahteva ozbiljan rad i dosta sati za kompjuterom, a meni se to ne da. Pisanje poezije je potpuno druga stvar, to je organski proces, gotovo iracionalan. Poeziju pišem kad nemam drugi izlaz, poezija je deo moje prirode, ona nije ni rad, ni posao, ni zadatak. Poezija se dešava kad ona to hoće i ja se tu ne pitam ništa.

Odakle krećeš, što je ishodište za stvaranje teksta – užitak, estetika ili poruka?

Zavisi koja vrsta teksta je u pitanju. Kod poezije je uvek to neki pokušaj da spasem sebe od prevelikih emocija. A kod pisanja kolumni želja da podelim sa svetom neko iskustvo ili stav za koje mislim da bi možda drugima mogli da budu od pomoći i pruže im utehu.

Misliš li da naglašen društveni angažman ugrožava umjetnički aspekt ili je ipak neophodan?

Ne mislim ni da ugrožava, a ni da je neophodan. Ako u umetnosti postoji nekakav društveni angažman, bitno je da je on iskren i autentičan, da kreće iz srca i stomaka, jer svaka laž i foliranje se u stvaralaštvu vide. A ako ne postoji, i to je ok. 

Nije nužno da umetnost bude angažovana. Bavljenje sobom je temeljni angažman koji čovek treba da ima da bi popravio svet, a čini mi se da je mnogima lakše da preskoče tu lestvicu i radije se bave društvom i drugima.

Kuda te pisanje dovelo, spoznajno, razvojno, društveno, prostorno?

Uh, to moje nevino pisanje bez ambicije i cilja van sebe, od kojeg nikada nisam očekivala da me ikuda vodi, na kraju me odvelo svuda. I u knjige i u ljude i u nova iskustva i u novu sebe. Pisanje me celog života vodilo, a da ja toga nisam bila ni svesna. Mislila sam da ono leži na papiru i ćuti, dok mi je zapravo oblikovalo život.

Kako i kada pišeš? Kako nastaju tvoje pjesme, a kako kolumne, u kojoj mjeri se ti postupci i procesi razlikuju?

Pišem kad moram. Kad me stisne emocionalni bezizlaz pa moram da pustim ventil pišući pesmu ili svakog drugog petka kad treba da mi izađe kolumna. 

Procesi se apsolutno razlikuju, ali moja otvorenost, iskrenost i prisustvo u tekstu su isti u svemu što napišem. Nikad ne pišem da bih pisala, moja slova nikad nisu prazna.

Stvara li se književnost iz dokolice, ili iz discipline, radne rutine, pustog dreždanja za kompom? U kretanju i druženju ili u statici, fokusirano za radnim stolom, ili opuštenije, na kauču?

Svako stvara na svoj način, a načina je bezbroj. Neki imaju rutinu i disciplinu, a neki je nemaju. Nekima trebaju uslovi za stvaranje i pisanje, nekima ne trebaju. Način stvaranja dela ništa ne govori o njegovom kvalitetu. Ja nemam ni rutinu ni disciplinu ni ambiciju da budem pisac, pa opet eto celog života pišem i taj tekst se događa. 

Kod mene se sve prvo desi u glavi, čak i kolumne, bljesne mi taj celi tekst pred očima i samo ga prepišem iz glave. 

Nemam nikakvih promišljanja i kalkulacija oko strukture teksta. A još manje mislim kad pišem pesme. Doduše, njih kasnije, kad izađu iz mene, potkrešem kao divlje žbunje i dam im prikladan oblik.

Radionice kreativnog pisanja, osim što se na tim susretima ljudi povezuju, međusobno ohrabruju, koje su konkretne i dugoročne dobrobiti, a što su ipak mitovi? Što misliš da na svojim predavanjima daješ polaznicima, a što ti dobivaš iz takvih angažmana? Dolaze li ljudi s nerealnim očekivanjima i koliko si općenito iskrena prema njima – radionica ipak nije faks ili škola, smiješ li nekome reći da to što radi nema smisla? 

Svaka radionica je priča za sebe, s obzirom na to ko je vodi i kako je vodi. Moje radionice su bazirane na onome kako ja definišem poeziju i uopšte umetnost, ali sa velikim obzirom prema svakom pojedinačnom polazniku i njegovim motivima za pohađanje radionice. Iz dosadašnjeg iskustva mogu reći da najmanje ljudi krene na radionicu sa planom da postane pesnik. 

Motivi su najrazličitiji i ja se trudim da svakog od njih podstaknem i podržim u ostvarenju cilja zbog kojeg su došli. Tokom svih tih sati koje provedemo zajedno, desi se u grupi neka vrsta hemije, povezivanja, ispovedanja i zbližavanja. Terapeutski učinak i čarolija koja se svima ureže u sećanje. Na predavanjima ja polaznicima dajem sve, prostrem se pred njih bezrezervno, i oni to osećaju. 

Jedna od glavnih vrednosti i načela moje radionice je sloboda, a kako ću očekivati od njih da se "razoružaju" i oslobode, ako im prva ne dam takav primer. Razmena energije koja se tamo dogodi je neverovatna i nezaboravna. Rastanemo se sa suzama u očima. To iskustvo znači i njima i meni. Njima, jer ih radionica pročisti, oslobodi i olakša, da im usmerenje i samopouzdanje, tehničke smernice i vrednosni kontekst, puno pričamo, puno im objašnjavam, puno čitamo, pišemo, debatujemo, analiziramo. 

Prema svakom od njih sam iskrena i realna, ali nikada obeshrabrujuća i prestroga. Trudim se da istaknem njihove kvalitete, a ispravim nedostatke. Meni radionice znače kao mesto na kome ću da izlijem ono što se taloži u mom iskustvu čitavog života. Čitavog života je umetnost moja tema, živim je, promišljam je, stvaram je. Poezija je duboko utkana u moje biće i način života. Ponekad mi se čini da ni za sto radionica ne bih stigla da im ispričam sve što imam, to je beskonačni materijal koji želim da prenesem i možda osvetlim i olakšam put onima kojima je to u ovom trenutku potrebno.

Jesi li sama pohađala radionice?

Nikad nisam pohađala radionice, što se da zaključiti iz mojih prethodnih odgovora. Ja sam samouka u svemu, prosto sam takav pustinjački tip koji sve istine kosmosa izvlači iz introspekcije. 

Ali to ne znači da radionice ne pohađaju dobri pesnici, ima primera gde su vrlo talentovani i danas uspešni pesnici nekada bili polaznici radionica. 

Međutim, taj uspeh je i dalje samo njihov, radionice možda tu nešto poguraju, ali mentori se ne bi smeli kititi perjem svojih polaznika. Ako neki od mojih polaznika postane veliki pesnik, bila bih ponosna na njega, a ne na sebe.

Možemo li malo o književnim festivalima, koji su te se najviše dojmili, a na koji bi voljela da te pozovu?

Književni festivali su mi u početku bili odbojni, kao neke tezge na kojima reklamiraš knjige, a moje knjige su deo mene, proizišle iz najdublje intime, pa mi je izgledalo nekako degradirajuće da se bavim reklamiranjem delova sebe. 

Međutim, ljudi su me ljubazno zvali na festivale i bilo mi je glupo da se sad tu nešto durim, pa sam se u početku nevoljno odazivala, da bih kroz to iskustvo bivanja na festivalu shvatila da nije sve u reklamiranju, ima to i puno lepih dimenzija, pre svega susret sa čitaocima širom regiona, jedna specifična atmosfera koja vlada dok festival traje, a upoznala sam tamo i nekoliko osoba, pisaca, dobrih ljudi, sa kojima sam se sprijateljila i koje obožavam. 

Tako da sam u međuvremenu zavolela festivale i rado se odazivam svuda gde me zovu. U posebnom sećanju mi je ostao festival "Škure" u Šibeniku, zatim srednjoškolski festival "Na pola puta" u Užicama, kao i svaki "Vrisak" u Rijeci, koji je iz godine u godinu sve zanimljiviji i bolji. Nemam nikakvih želja gde bih volela da me pozovu, tamo gde me se sete i pokažu interesovanje, rado se odazovem, a gde me se ne sete, ne setim se ni ja njih, tako da je svima dobro.

Što dosad još nisi probala raditi, a znaš da bi u tome bila dobra?

Režirala igrani film.

Koji su planovi s pisanjem? Shvaćaš li pisanje uopće do te mjere ozbiljno da bi trebala imati planove ili si po pitanju produktivnosti potpuno opuštena?

Nemam nikakve posebne planove, šta bude biće. Nije pisanje moj fatum i moj gospodar. Pisaću dok imam šta da kažem, dok želim nešto da kažem ili dok imam kome da kažem. Ništa ne forsiram niti namećem sebi bilo kakve obaveze u tom smislu. Pisanje je moja priroda i moja sloboda.